Blogodak - srpski blogovi na jednom mestu

Ako vam u procesu odabira potencijalnih kandidata za zaposlenje nije ba� jasno u kom odeljenju tj. funkciji biste ga / nju mogli najbolje iskoristiti, evo par saveta: 1. Stavite 400 cigli u praznu sobu 2. Uvedite sve kandidate u TU sobu i zatvorite vrata za njima 3. Kandidate ostavite u sobi 6 h i posle toga se vratite [...]

U ponedeljak, 6. jula, na letnjoj pozornici održaće se koncert grupe Cubismo.

Ovo je treća godina za redom kako Cubismo dolazi u Niš i svake godine je sve više i više ljudi zainteresovano za njihov koncert.

Karte se u mogu kupiti u predprodaji u Mamut -u, Happy house-u i u caffe-u Pozornica po ceni od samo 300 dinara.

Par klipova sa prošlogodišnjeg nastupa dočaraće Vam deo atmosfere - http://www.youtube.com/view_play_list?p=6BD02D5A793EBD97

Nadamo se da će nas vreme poslužiti i da će u ponedeljak biti bez kiše kako bi smo što više uživali u latino zvucima Cubisma.

Ako, pak, bude bilo kiše … mmm … ništa lepše od plesa po kiši :)!

Vidimo se na koncertu!

U ponedeljak, 6. jula 2009. godine, organizovan je koncert grupe Cubismo na letnjoj pozornici u Nišu.

Ovo je treći put da nam u goste dolazi ovaj evropsko-africko-juzno-americki bend i donosi tople latino zvuke međ’ hladne zidine Niške tvrđave.

Svake godine interesovanje je sve veće i veće a hladnoća zidina vrlo ubrzo biva zamenjena vrućom latino atmosferom.

Na klipovima u nastavku videćete i razlog “zagrevanja zidina” :)

Karte se u pretprodaji mogu kupiti po ceni od 300 dinara u Mamutu (u Obrenovićevoj), Happy House-u (u TC Kalča) i caffe-u Pozornica na letnjoj pozornici u tvrđavi.

Par klipova i podsećanje na prošlogodišnji koncert:

Moj favorit je “Mešaj, mešaj…” i već sam kupio karte za prve redove kako bih zgrabio što bolju plesačicu i sa njom igrao čitave večeri :D

A da li vi dolazite?

Related posts:

Cubismo u Nišu 6. avgusta 2008! Pošto smo

Related posts brought to you by Yet Another Related Posts Plugin.

U utorak u klubu Reka biće održana velika žurka promocije Salsa Congressa Srbija ‘09.

Gost će nam biti Nemanja Sonero - salsa DJ, instruktor i jedan od organizatora ovog kongresa.

Kongres se održava od 18-21. septembra ove godine u Beogradu i ovo je treći put da se u našoj zemlji organizuje ovakav skup svetskih salsa instruktora.

Nemanja će doći u utorak da nam predstavi program kongresa, da malo DJ-iše i da se svi dobro zabavimo - kao i uvek kada je on tu.

Inače, Nemanja je dobro poznat niškim salserosima jer je već vodio dva salsa seminara u Nišu - Prvi Niški salsa seminar i SalsaDay u Spark-u.

Kao i uvek do sada pozivamo Vas da dođete da se dobro zabavimo i izigramo salse!

Vidimo se na žurci!

ПУТИНОВ И НАШ РАТ (ПРОТИВ МАРЖИ)
Може ли се ту шта учинити? Може, али не са једнаким успехом. Када је реч о домаћим трговинским ланцима, ту је тешко било шта урадити, јер њихов власник финансира све политичке партије

Време је, видим, за једну истиниту причу о цару Диоклецијану. Те давне 301. године наше ере, трговци Старог Рима почели су да дижу цене. Јесу ли то радили зато што је цар у златнике стављао превише бакра (инфлација) или зато што су феничанске марже биле превелике (монополи), оставимо за тренутак по страни. Народ је био узнемирен, што је за сваког императора лош знак. Стога Диоклецијан издаде проглас: уводи се смртна казна за све који продају, али и за све који купују по ценама које су више од прописаних. Како је човек био император, није било разлога да се сумња нити у озбиљност, а ни у повољан исход овог потеза, кад боље човек размисли.

И шта мислите, шта се тада десило, јесу ли цене ипак пале? Нису. Трговци су лепо отишли из Рима, а када су завладале несташице, император им је прећутно дозволио да се врате, као да тог несрећног декрета никада није ни било. Човек је схватио: цене су морале да остану – цене, да би император могао да остане – император, то јест да не би сутра поново испао смешан пред својим народом.

Седамнаест векова касније, то јест пре неки дан, руски председник Путин запутио се у сличну мисију. Наоружан истом императорском амбицијом да ствар пресече у тренутку, објавио је рат високим маржама и похлепним трговцима. Први „феничанин” кога је ухватио, извесни Ковбаладзе, подвио је реп и на лицу места обећао да ће марже у његовом трговинском ланцу бити спуштене већ сутрадан. И? Хоће ли марже у Русији стварно бити спуштене? Неће, наравно.

Било да је у питању инфлација или монополи, прогласи и претње ту не помажу. Како смо видели, ни смртна казна овде не би помогла. Јер ако је проблем инфлација, па замрзнете цене, трговци ће побећи и завладаће несташицa. Ако су проблем монополи и превелике марже, па њих покушате да замрзнете (као што је ово Путин урадио) трговци неће чак ни бежати, али ни цене ни марже неће пасти. У овом, за трговце много повољнијем случају, довољно ће бити да се мало папири преуреде, па да буде задовољан и Путин и трговци. А народ?

Е па, ни народ не остаје кратких рукава. Они добијају један лепи ријалити шоу након чега ће данима моћи да коментаришу како је њихов вођа јавно унизио те зле и похлепне трговце. И да се вајкају како се, ето, некада знало где је таквима место… У том дерту, заборавиће они и цене и марже, које ће, како рекох – остати исте.

И шта онда човек да ради да би се марже смањиле? Једини прави лек је овде – конкуренција, јер сваки други лек у њеном одсуству губи смисао и једноставно нема дејство. Треба, у ствари, применити стари позоришни рецепт који каже: „Најбољи лек против честих боловања наше примадоне јесте – друга примадона”.

И – одлично. Хајдемо онда назад у Србију, и погледајмо те две наше примадоне – малопродају и банке, и њихове огромне марже. И одмах ће вам ту експерти покушати да компликују ствар – те нису то монополи, него је у питању доминантан положај, или су то у ствари олигополи, или је у питању дослух… али не дајте да вас збуне. Основни лек остаје основни лек – ова господа су се крунисала, јер у Србији нема нових улазака. И док се нови конкуренти не појаве марже ће остати исте или ће – порасти.

Може ли се ту шта учинити? Може, али не са једнаким успехом. Када је реч о домаћим трговинским ланцима, ту је тешко било шта урадити, јер њихов власник финансира све политичке партије, што му вероватно гарантује да ће барем у овом веку успети да сачува доминантан положај и да осујети долазак било ког великог трговинског ланца у Србију. Овде је једини, али једини лек – Европска унија: такви локални монополи, као што је овај Делтин, тамо падају као снопље, и зато су тамо марже много мање. Ерго, евроскептици, размислите о томе, макар ме сви ви сада оптужили да желим да трампим национални суверенитет за тридесет одсто јефтинији пар кобасица.

И остаје питање – како је онда могуће да марже у страним банкама буду тако високе, када сигурно ниједна од њих нема доминантан положај, нити их штите домаће политичке партије? То је, наравно, тачно, али размислите – иста вам је ствар и са таксистима: ни они немају неку политичку моћ, а држе цене веома, веома високо. И у томе је понајвише ствар са овим маржама и високим ценама – наше примадоне се не боје нових улазака.

А ове путиновско-шешељевске методе заборавите, молим вас.

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а

Даница Поповић
[објављено: 01/07/2009]

Sanjino pismo nakon posete Nikaragvi (april 2008. godine). Slobodne dane od studiranja na Kostariki odlučila je da provede na jednonedeljnom kursu španskog jezika u malenoj komuni u Nikaragvi. Njene fotografije koje bi dočarale i dopunile ovo pismo nemam. Uživajte!

KOMUNA NA KRAJU SVETA GDE NEMA NIČEGA OSIM DECE KOJA SE SMEJU I LJUDI KOJI SE NE SMEJU

Dakle - Nikaragva. Najsiromašnija zemlja Centralne Amerike u kojoj živi najbogatija porodica Centralne Amerike - mislim da ova rečenica oslikava pravo stanje stvari. Razlike su neverovatne!!! Znam da zvučim kao Kalimero, ali nepravda je!!!

Nikada u svom životu nisam doživela toliko siromaštvo. Videla sam na TV-u (dok sam gledala TV), čitala, slušala od nekih ljudi, ali nikada pre (a nadam se i nikada posle) nisam učestvovala u takvom životu. Siromaštvo sa sobom vuče jako visoku stopu kriminala, strah, bolesti, očaj, degradaciju svega što možete da zamislite…

Hajde da probam da počnem od početka… Krenula sam sa Nigist i Ledet, obe su iz Etiopije, trebalo je da nam se i treća Etiopljanka pridruži dva dana kasnije. Sve smo iz zemalja sa crne liste pa nam treba viza i za Nikaragvu. Relativno ok putovale do granice, izašle iz Kostarike, a onda nam je na nikaragvanskoj strani tip iz busa pokupio pasoše i otišao… Posle nekog neodredjenog vremena se vratio i pozvao nas tri da odemo sa njim u imigraciono odeljenje, jer nešto nije u redu sa našim papirima. Strašno! Da ne dužim - posle dva sata raspravljanja sa službenicima (dok su svi ljudi iz busa čekali), njih dve su vraćene nazad. Obrazloženje je bilo da nemaju autorizaciju vize!?!?! Svi oni zajedno nisu znali da nam objasne zašto i od koga, tj. ko bi trebalo da autorizuje vizu koja je izdata u njihovoj ambasadi, ali se situacija nije promenila zbog njihovog neznanja (kao što to obično i biva) i one nisu mogle dalje. Samo kao sličica - njih četvorica, petorica sede, nas tri i tip iz busa stojimo i raspravljamo se. Jedan od njih jede neku piletinu rukama i ne obazire se mnogo na nas. Kada je oglodao batak - ‘ladno je bacio kost na pod kancelarije u kojoj smo svi!!! Ne pamtim da sam to kod nas videla ni u najcrnjim danima (uzmite u obzir da nisam već jedno izvesno vreme tu, za slucaj da su sada najcrnji dani). Scena za Felinija, zar ne?

I tako sam ja stigla sama u Managvu, najopasniji grad u regionu. Kada me je Nena pitao zašto se i ja nisam vratila nazad, nisam imala šta da kazem osim - nemam pojma. Nije mi palo na pamet, nisam razmišljala da bi i ja trebalo da se vratim nazad i ne budem sama tamo. Avanturistički duh u meni je verovatno podsvesno proradio, pošto ne mogu da kažem da je odluka bila racionalna. Prvi šok je bio kada sam izašla iz busa i krenula da tražim hostel čiju smo adresu imale. Nalazi se u neposrednoj blizine buske stanice i prepručio nam ga je čovek koji vodi tu školicu španskog. Čim sam zakoračila na trotoar, oko mene se skupilo nekoliko muškaraca koji su pokušavali da me negde odvedu, da mi nadju smeštaj, da mi ponesu torbe… Najbolji fazon od svega je da ne reaguju ni na šta, jednostavno pokušavaju da te pipnu, da uzmu nešto od tebe, da ti iskamče nešto para i sve vreme idu za tobom.

Tako sam i ja došla do hostela praćena sa tri najupornija tipa. I onda je hostel bio pun. Grrrr! Još jedna tura po obližnjim ulicama u istom sastavu i onda sam našla jedno mesto u kojem su imali slobodnu sobu, ali to nisam u stanju da vam prepričam kako je izgledalo - nadam se da će sve slike uspeti pa ćete videti. Nikada nisam platila da spavam na takvom mestu, jedino što mogu da kažem je da je bilo relativno čisto (jako relativno), sve ostalo… Tavanica koja samo što ne padne na glavu, zidovi koji se ljušte, krevet ili nešto nalik, nema tople vode (mislim nigde u Nikaragvi), bube i bubice, neću više ni da razmišljam o tome. Setila sam se kako sam rekla da je na Kubi bio loš smestaj i slatko se nasmejala.

Žena koja mi je izdala sobu me je vratila sa vrata kada me je videla sa foto-aparatom, rekla mi je da ne postoji nikakva šansa da se sa aparatom vratim nazad, da će me sigurno napasti i molila me je da ga ne ponesem sa sobom. Usput me je posavetovala i preporučila nekog čoveka koji se motao oko njenog hostela - unajmila sam ga da ide za mnom odatle do internet cafe-a, pa do nekog restorana na večeru i nazad. Dva sata me je čekao, na kraju me dopratio do kuće i naplatio mi za to 1$. A ona mi je rekla, kada je čula tarifu, da je to mnogo. Kako god bilo - jako se isplatilo, ostali mi se više nisu približavali.

Samo poredjenja radi da vam kažem da radnici koji rade na zemlji ili na gradjevinama ili sličnim poslovima za 12 sati rada zarade od 2-3$.

Prespavala tu, ujutro krenula ka Lagartillo-u. Put je bio relativno ok do jednog momenta jer su imali express buseve koje u principu uzimaju samo turisti jer su skuplji nego lokalni. Poslednji civilizacijski punkt je bilo neko mesto koje se zove Esteli, odatle do mog finalnog odredišta ima jedno 30-40 kilometara što vam je, preračunato u nikaragvansku realnost, nešto malo jače od dva sata vožnje lokalnim autobusom po nečemu sto izgleda kao loš poljski put a usput je i brdski predeo. Te slike moraju da uspeju!!! Bus se puni do broja za koji bi svako pri zdravoj pameti rekao/la da je nemoguće, a onda kreće popunjavanje krova autobusa (koji je već prilično pun od stvari koje ljudi nose sa sobom i koje ne mogu da stanu u bus). Na jednom mestu je bila moja stanica, to nikako ne bih znala da nisam srela neku žensku koja je isto tamo išla i koja je znala gde treba da sidjemo, a onda ima još jedno sat vremena hodanja. E tu sam vam ja bila na kursu španskog!!!

Bila sam smeštena kod jedne žene koja se zove Marina, udovica je i ima osmoro dece. Ona ima 50 godina, a najstarija ćerka joj ima 36, pa sami primenite najprostije matematičke operacije!!! Ne znam kako da vam dočaram tu bedu… Poneko od dece je oženjen/udata i imaju decu pa su i ta deca bila tu. Imala sam ogradjen deo dnevne sobe i to je bila moja soba. Postavljeni zidovi od šper ploče sa tri strane i zavesa sa četvrte strane. A kuća ima ukupno tri prostorije -  dnevnu sobu, kuhinju i spavaću sobu u kojoj svi oni zajedno spavaju na nedovoljnom broju kreveta (odnosno, to nisu kreveti, to je neka drvena konstrukcija na koju je stavljeno nešto što treba da liči na dušek, ali ne liči, verujte mi). Cela ta zajednica je čudna. Oni su nekada bili zadruga (nemam bolju reč za to), ali poenta je da su imali zajednicku zemlju na kojoj su svi radili, koja se vodila kao zajednička svojina i sa koje su delili zaradu, odnosno proizvode. Od kada su krenule promene nemaju više zajedničku imovinu jer im banke ne daju kredite za bilo šta što nije privatno, pa su pre nekoliko godina podelili zemlju i imaju vlasničke listove ali je i dalje uglavnom obradjuju zajednički. Imaju pasulj, kukuruz i kafu. Živi se tako što se ne zna da li će sutra biti hrane, a sutra je kod nekih bude a kod nekih ne bude, zavisi koliko su dobri u dovijanju, snalaženju, pozajmljivanju, ekonomisanju. To sa klopom je bilo kao noćna mora. Možete li da zamislite mene sa tri obroka dnevno koja podrazumevaju pasulj u nekoj kombinaciji, poneki paradajz i tortilje koje je ona pravila?! A onda jedan dan skontam da je u mom tanjiru parče belog sira a da klinci (unučići) nemaju sir u tanjirima. Pitam ih da li hoće malo od mene, oni oboje pogledaju u nju, a ona mi kaže da neće i da ja samo jedem. Pa ko da jede posle toga? Najstrašnije mi je bilo kada je bio veliki petak, ona mi objašnjava kako se posti i kako se ne jede meso!!! A nisu videli meso od januara najverovatnije. Taj dan je za njih bio gozba, bilo je ribe… Još da vam opišem taj meni i prestajem o hrani. Dakle, riba ali u stvari riblje ćufte sa kukuruznim brašnom - sjajno, mislim se ja. Kaže mi kako pravi supu jer je to tradicija pred uskrs. Nije loše, moram ponekad i da jedem nešto kašikom - što bi rekao moj tata. A onda dodje vreme za ručak. Supa je bila kuvani slatki kupus ali sa vrloooo malo kupusa, nekoliko krompirića i nekoliko paradajza. Kada je postavila sto već je bilo kasno da intervenišem, potopila mi je riblje ćufte u kupus - nejedljivo!!! I šta da kažem??? Jela sam i to i maštala kada će mi mama opet skuvati nešto po mojoj želji…

Kurs je bio sjajan. Ja sam izabrala profeskorku koja ne govori engleski jer sam znala da bih se samo izvlačila i ispomagala engleskim. Jako je dobro zamišljeno ali je nedelju dana malo. Radi se četiri sata dnevno, s tim da je svaki dan bilo više od toga. Dva sata pre podne kada se uči gramatika i dva sata posle podne koja su namenjena konverzaciji. Obično je taj popodnevni termin bio vezan uz još neku aktivnost, pa onda šetamo sat-dva, ostanemo dva sata zbog konverzacije i još u povratku ćaskamo na španskom. Svidja mi se kako su to zamislili…

Šta je jos bilo zanimljivo… crkle su mi baterije za foto aparat, imala sam mnogo muke da nadjem odgovarajuće jer ih nije bilo u prodavnicama u Esteliju. Na kraju mi ih je nabavio vlasnik neke foto radnje i uzeo mi 15$ za njih. Jos jedan dokaz da ovce jesu za šišanje… Ali mi je aparat jakooooo bio potreban, pa tu onda nema pregovaranja. Slikala sam svašta, nadam se da će fotke bar malo moći da vam oslikaju komunu na kraju sveta u kojoj je glavno prevozno sredstvo konj (jahala sam jedan dan i bilo je super), u kojoj nema struje, nema podova po kućama, nema prodavnica, nema ničega osim dece koja se smeju i ljudi koji se ne smeju. I poneko od studenata. U mojoj turi je bilo još četiri studenta, jedan par iz Kanade i jedna devojka iz Australije, ali su oni svi već bili u Nikaragvi iz nekog razloga pa su dosli da tu provedu slobodne dane za uskrs - koji se ozbiljno shvata u ovoj regiji… nema ni javnog prevoza dva dana!!!

Desilo se i da mi je neko ukrao pare tamo, to je bilo mučno jako. 120$ i nije neka para ali u zemlji u kojoj ne rade automati i ne možeš da koristiš karticu - nije baš neka pozicija. Pokušavali su da ustanove ko bi to mogao da bude, nisu utvrdili ali su rekli da će pre ili kasnije saznati jer su oni toliko mala zajednica da to ne može da prodje neopaženo. Kažu da je to lova koja će se primetiti u selu. Na kraju su se organizovali i vratili mi pare, kažu da oni jesu jako siromasni ali da nisu lopovi i da će oni to već nekako rešiti. Ne znam šta da kažem na sve to, sada mi je bilo značajno da dobijem pare nazad i da ne razmišljam o tome kako ću se vratiti na Kostariku, ali mislim da ću im poslati neku kintu kad dodjem kući i počnem da radim.

A ovde je april najtopliji mesec u godini, ne možete da zamislite KOLIKO je toplo… Usput, najavljuju početak kišne sezone ranije zbog klimatskih promena, tako da će početi u sred aprila umesto polovinom maja kako je uobičajeno bilo prethodnih godina. Problem je što to nema veze sa temperaturom, pa je još toplije i vlažnije posle kiše. Ponovo kišna sezona… ne znam kako ću to podneti… doduše, ovo je i očigledni dokaz da vreme prolazi - moja druga kišna sezona po redu…

Ovo pismo vam pisem treći dan za redom. Počela sam u četvrtak a danas je subota. Valjda ću staviti tačku danas i poslati pisamce.

Videla sam danas vest na TV-u u toku ručka kako su neku ženu koja je pokušavala da prebegne iz Nikaragve ovamo, pojeli krokodili dok je preplivavala neku reku na granici?!? I to je još jedan od dokaza koliko je bedno u Nikaragvi - da nekome padne na pamet da rizikuje da ga pojedu krokodili, samo da bi pobegla iz zemlje… Strašno!

Kineska vlada se, nakon višegodišnjeg ignorisanja problema, konačno odlučila da zvanično stane na kraj farmerima zlata u MMO igrama. U jednom od dekreta je jasno naglašeno da se virtualna valuta može razmenjivati isključivo za virtualna dobra i usluge, tj. jedino unutar samih igara. Svaka prodaja virtualnog zlata za pravi novac će se ubuduće smatrati krivičnim delom. Ova odluka će svakako biti veliki udarac za "industriju" koja godišnje obrće nekoliko milijardi juana (poređenja radi, milijardu juana iznosi negde oko 146 miliona američkih dolara) i koja zadnjih godina beleži godišnji rast od skoro 20 %.

Prema istraživanjima Univerziteta u Mančesteru, sprovedenim prošle godine, 80 do 85 % farmera zlata u MMO igrama dolazi upravo iz Kine. Proces je vrlo jednostavan i uključuje hiljade "radnika" koji farmuju in game valute dononoćni igrajući MMO naslove za malu nadoknadu, da bi se kasnije ta virtualna valuta, preko specijalizovanih sajtova i PayPal naloga, prodavala za pravi novac.
Gold farming već duži niz godina izaziva žustre polemike u zapadnoj javnosti, ne samo zbog toga što predstavlja neki vid varanja i exploita u MMO igrama, već i zbog činjenice da mnogi poslodavci kineskih farmera zlata upravo dolaze iz Koreje i SAD-a, koji izrabljuju slabo plaćenu radnu snagu radi ličnog bogaćenja.
Ne znam da li je MMO svet bez spam botova koji vam šapuću na uvce ili na zone chatu nude 1kk ingame gold for only 9.99$ samo najobičnija utopija, ali jednostavno želim da verujem da će ovaj potez imati nekog uticaja makar na smanjenje ove vrste delatnosti, ako ne i na njegovo potpuno iskorenjivanje.

Ovako nešto ne može da se desi mom mužu, iz prostog razloga što sam ja njegova sekretarica, ali vi ostali muškarci koji imate sekretarice, čuvajte se da se ne nađete u ovakvoj situaciji. 

“Pre dve nedelje sam napunio 39 godina. Ujutru, na svoj rođendan, sam se probudio prilično neraspoložen,  ali  godine čine svoje! Otišao sam u kuhinju uveren da će mi žena osvežiti dan sa jednim: “Dobro jutro i srećan rođendan, mužiću moj zlatni!”, a  verovatno me i iznenadi nekim poklonom. Ništa. Nije rekla ni dobro jutro, a kamoli ostalo čemu sam se nadao!

Dobro, pomislio sam, s godinama postanu takve, ali deca, ona su me se sigurno setila. Takođe nisu ništa rekli. Duboko razočaran otišao sam na posao. Čim sam ušao u kancelariju, dočekala me je moja sekretarica Lidija sa osmehom na licu i procvrkutala:

“Dobro jutro, gospodine šefe, i sve najbolje za Vaš rođendan!”

Odmah sam se osećao bolje. Ipak se neko setio da mi je danas rođendan. Udubio sam se u posao i radio do podneva. Tada je na vrata pokucala Lidija:

“Znate šefe, danas je tako lep dan, a i rođendan Vam je, pozivam Vas na ručak!”.

“To je najlepša stvar koju sam danas čuo”, odvratih, “Idemo!”

Otišli smo na ručak u odlični mali intimni restoran na periferiji, priuštili sebi martini (nekoliko) i beskrajno uživali u odličnoj hrani. Kad smo se vraćali nazad, Lidija je rekla: “Znate šefe, tako je poseban dan, zašto se vraćati u kancelariju?”.

“Stvarno ste u pravu”, rekao sam, kao svaki dobar šef zadovoljan svojom sekretaricom. “Onda Vas pozivam kod sebe na čašu vina!”, reče ona. Pristao nam, naravno.

U njenom stanu sam se udobno smestio, Lidija nam je sipala vino i kad smo se kucnuli, rekla je: “Samo trenutak, šefe, da obučem nešto udobnije!”.

“Svakako, samo napred!”, odgovorio sam, vidno uzbuđen i u treptavom isčekivanju. Otišla je u spavaću sobu i vratila se posle nekih pet minuta.

U rukama je nosila veliku tortu, a iza nje su išli moja žena, moja deca, prijatelji i nekoliko kolega s posla. I svi su pevali “Happy birthday to You…”.

A ja sam sedeo na kauču potpuno iznenađen i go.”

Pametni kažu da kad nešto neće, ne valja forsirati. A ja ne bih bila tvrdoglavi blizanac kad ne bih gurala najjače baš onda kada postoji otpor. I uprkos tome, ovo leto mi se nešto se slaže uz ten. Bar ne ovako kako je počelo… Od tridesetog rodjendana (prvog koji nisam ni na jedan način obeležila – [...]